Napravila sam mali intervju među drugaricama. Pitala sam ih da li u svojim torbicama nose nešto za samoodbranu. Od osam djevojaka samo jedna je imala nekakav sprej, koji zapravo služi za pse. Naime, pošto ima prilično živahnog psića mora da nosi taj sprej u slučaju da mu neki veći, agresivniji pas priđe. Jedna od cura je trenirala karate tako da ću i nju da računam među one koje sa sobom imaju nekakvo oružje.

Skoro sam pisala o momcima koje su razbojnici u centru grada opljačkali i pretukli. Možda mrvicu postajem paranoik, ali nakon toga ponekad razmišljam kako bih ja postupila u takvoj situaciji. Da li bih se samo skamenila, ili bih bježala, ili bih derala glasnice… Neko mi je davno rekao da kada po mraku prolazim nekom uličicom stavim ključeve između prstiju. To nekad radim kada se kasno naveče penjem stubištem u zgradi. Sa sobom uvijek imam puno stvarčica koje bi mogle da se upotrijebe kao smrtonosno oružje, samo nastao bi problem pri izboru: turpijica za nokte, sjaj za usne sa ukusom čili papričice, set ključeva sa opasnim privjescima, kišobrančić… Ipak, moje najjače oružje je Roćko. Samo kad bi postojala neka verzija što staje u torbicu…

Nosite li vi nešto za samoodbranu?

Zloćka

P.S.

“Bojim se kad mračno je,
plašim se da ne padnem;
u mraku gledam rukama
mašem a sve me napada.”

Oružjem protiv otmičara, U mraku